Istorijat

Slobodan Milošević je prvi šef države u istoriji koji je optužen za ratne zločine, i ukoliko bezbedno stigne u Hag, biće prvi šef države kome će jedan međunarodni sud i suditi.

Milošević će biti 39. optuženik u pritvorskoj jedinici UN u Hagu.

Slobodan Milošević je optuzen 24. maja 1999. godine za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata nad kosovskim Albancima u prvoj polovini 1999. godine.

Tužilaštvo u Hagu najavilo je proširenje optužnice protiv Miloševića za zločine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Optužnica

Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 18 Statuta Suda, optužuje:

SLOBODANA MILOŠEVIĆA
MILANA MILUTINOVIĆA
NIKOLU ŠAINOVIĆA
DRAGOLJUBA OJDANIĆA
VLAJKA STOJILJKOVIĆA

za ZLOČINE PROTIV ČOVEČNOSTI i KRŠENJE RATNIH ZAKONA I OBIČAJA kako sledi:

OSNOVNI PODACI

1. Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija nalazi se u južnom delu Republike Srbije, konstitutivne republike Savezne Republike Jugoslavije (u nastavku: SRJ). Teritorija koju danas čini SRJ bila je deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u nastavku: SFRJ). Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija graniči se na severu i severozapadu sa Republikom Crnom Gorom, drugom konstitutivnom republikom SRJ. Na jugozapadu, Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija graniči se sa Republikom Albanijom, a na jugu sa Bivšom Jugoslovenskom Republikom Makedonijom. Glavni grad Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija je Priština.

2. Socijalistička Republika Srbija proglasila je 1990. godine novi Ustav kojim su, između ostalog, promenjeni nazivi Republike i Autonomnih Pokrajina. Naziv Socijalistička Republika Srbija promenjen je u Republika Srbija (u nastavku za oba naziva: Srbija); naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo promenjen je u Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija (u nastavku za oba naziva: Kosovo); a naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina Vojvodina promenjen je u Autonomna Pokrajina Vojvodina (u nastavku: Vojvodina). U istom tom periodu Socijalistička Republika Crna Gora promenila je naziv u Republika Crna Gora (u nastavku: Crna Gora).

3. Novi Ustav SFRJ iz 1974. godine obezbedio je prenos vlasti sa centralne vlade na šest konstitutivnih republika u zemlji. U okviru Srbije, Kosovu i Vojvodini data je znatna autonomija, uključujući kontrolu nad obrazovnim sistemom, sudstvom i policijom. Takođe su dobili vlastite pokrajinske skupštine i bili su zastupljeni u Skupštini, Ustavnom sudu i Predsedništvu SFRJ.

4. Prema popisu stanovništva iz 1981. godine, poslednjem na kome je učestvovalo skoro celokupno stanovništvo, Kosovo je ukupno imalo približno 1.585.000 stanovnika, od čega su 1.227.000 (77%) stanovnika činili Albanci, a 210.000 (13%) su bili Srbi. Za 1991. godinu postoje samo procene broja stanovnika jer su kosovski Albanci bojkotovali popis sproveden te godine. Prema uopštenim procenama sadašnji broj stanovnika na Kosovu iznosi između 1.800.000 i 2.100.000, od čega su oko 85-90% kosovski Albanci, dok 5-10% čine Srbi.

5. Tokom osamdesetih godina, Srbi su izražavali svoju zabrinutost zbog diskriminacije koju je prema njima sprovodilo kosovsko pokrajinsko rukovodstvo predvođeno Albancima, dok su kosovski Albanci iskazivali svoju zabrinutost zbog ekonomske zaostalosti i zahtevali veću političku liberalizaciju i status republike za Kosovo. Od 1981. godine pa nadalje, kosovski Albanci su izlazili na demonstracije koje je suzbijala vojska SFRJ i policijske snage Srbije.

6. U aprilu 1987. godine Slobodan MILOŠEVIĆ, koji je 1986. godine izabran za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, otputovao je na Kosovo. Na sastancima sa srpskim mesnim rukovodstvom i u govoru pred skupom Srba, Slobodan MILOŠEVIĆ je podržao srpski nacionalistički program. Time je odstupio od partijske i državne politike koja je još od vremena osnivanja Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, pod rukovodstvom Josipa Broza Tita, ograničavala ispoljavanje nacionalnih osećanja. Od tog trenutka Slobodan MILOŠEVIĆ koristi nabujali talas srpskog nacionalizma kako bi ojačao centralizovanu vlast u SFRJ.

7. Septembra 1987. godine Slobodan MILOŠEVIĆ i njegovi sledbenici preuzeli su kontrolu nad Centralnim komitetom Saveza komunista Srbije. Slobodan MILOŠEVIĆ je 1988. godine ponovo izabran za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Sa tog uticajnog položaja, Slobodan MILOŠEVIĆ je mogao dalje da jača svoju političku moć.

8. Od jula 1988. godine do marta 1989. godine, u Vojvodini i Crnoj Gori došlo je do niza demonstracija i skupova podrške Slobodanu MILOŠEVIĆU - takozvane "Anti-birokratske revolucije". Ovi protesti u doveli do zbacivanja pokrajinskog, odnosno republičkog rukovodstva; nove vlade su tada podržale Slobodana MILOŠEVIĆA, kao njegovi dužnici.

9. Istovremeno, u Srbiji su se sve češće čuli zahtevi da se Kosovo stavi pod jaču srpsku kontrolu, pa su tim povodom održavane brojne demonstracije. Sedamnaestog novembra 1988. godine visoki albanski rukovodioci na Kosovu smenjeni su sa rukovodećih položaja u Pokrajini, a umesto njih su imenovani ljudi lojalni Slobodanu MILOŠEVIĆU. Početkom 1989. godine, Skupština Srbije predložila je amandmane na Ustav Srbije kojima će Kosovu biti oduzeta većina autonomnih ingerencija, uključujući i kontrolu nad policijom, obrazovnom i ekonomskom politikom, izbor zvaničnog jezika, kao i pravo veta na dalje promene Ustava Srbije. Kosovski Albanci su masovno demonstrirali protiv predloženih promena. Početkom februara 1989.godine, štrajk albanskih rudara na Kosovu doveo je do daljeg zatezanja situacije.

10. Zbog političkih previranja, Predsedništvo SFRJ je 3. marta 1989. godine proglasilo da se situacija u pokrajini pogoršala i da ugrožava poredak, integritet i suverenitet zemlje. Vlada je tada zavela "specijalne mere" kojima je prenela ovlašćenja za javnu bezbednost sa vlade Srbije na saveznu vladu.

11. Skupština Kosova sastala se 23. marta 1989. godine u Prištini i izglasala usvajanje predloženih ustavnih amandmana pri čemu se većina delegata kosovskih Albanaca uzdržala od glasanja. I pored toga što nije postojala potrebna dvotrećinska većina u Skupštini, predsednik Skupštine je proglasio da su amandmani usvojeni. Skupština Srbije je 28. marta 1989. godine izglasala usvajanje ustavnih promena, čime je praktično oduzeta autonomija data Ustavom iz 1974. godine.

12. Dok su se ove promene dešavale na Kosovu, Slobodan MILOŠEVIĆ je ojačao svoju političku moć postavši predsednik Srbije. Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika Predsedništva Srbije 8. maja 1989. godine a njegov izbor je zvanično potvrđen 6. decembra 1989. godine.

13. Početkom 1990. godine, kosovski Albanci organizovali su masovne demonstracije tražeći ukidanje "specijalnih mera". U aprilu 1990. godine, Predsedništvo SFRJ ukinulo je "specijalne mere" i uklonilo najveći deo saveznih policijskih snaga, a Srbija je preuzela odgovornost za sprovođenje policijskih mera na Kosovu.

14. U julu 1990. godine, Skupština Srbije donela je odluku o raspuštanju Skupštine Kosova nakon što je 114 od 123 kosovska Albanca, delegata te Skupštine, usvojilo nezvaničnu rezoluciju kojom su Kosovo proglasili ravnopravnom i nezavisnom državno-političkom jedinicom u okviru SFRJ. U septembru 1990. godine, mnogi od tih istih delegata kosovskih Albanaca proglasili su ustav "Republike Kosovo". Godinu dana kasnije, u septembru 1991. godine, kosovski Albanci održali su nezvanični referendum na kome su se ogromnom većinom opredelili za nezavisnost. Dvadesetčetvrtog maja 1992. godine, kosovski Albanci održali su nezvanične skupštinske i predsedničke izbore "Republike Kosovo".

15. Šesnaestog jula 1990. godine, Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije udružio se u Socijalističku partiju Srbije (SPS), a Slobodan MILOŠEVIĆ izabran je za njenog predsednika. Kao naslednik Saveza komunista, SPS je postao najjača politička partija u Srbiji a Slobodan MILOŠEVIĆ je kao predsednik SPS-a imao znatnu moć i uticaj na mnoge grane vlasti, kao i na privatni sektor. Milan MILUTINOVIĆ i Nikola ŠAINOVIĆ zauzimali su istaknute položaje u SPS-u. Nikola ŠAINOVIĆ je bio član Glavnog odbora i Izvršnog dbora partije i njen potpredsednik, a Milan MILUTINOVIĆ je izabran za predsednika Srbije 1997. godine kao kandidat SPS-a.

16. Posle usvajanja novog Ustava Srbije 28. septembra 1990. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika Srbije na višepartijskim izborima održanim 9. i 26. decembra 1990. godine; ponovo je izabran 20. decembra 1992. godine. U decembru 1991. godine, Nikola SAINOVIĆ imenovan je za potpredsednika Vlade Srbije.

17. Nakon što je Kosovu 1989. godine praktično ukinuta autonomija, na Kosovu dolazi do sve većih političkih podela. Krajem 1990. godine i u toku cele 1991. godine hiljade kosovskih Albanaca - lekara, nastavnika, profesora, radnika, policajaca i državnih službenika otpušteno je s posla. Mesni sud na Kosovu je ukinut, a mnoge sudije su uklonjene. Pojačano je policijsko nasilje nad kosovskim Albancima.

18. U ovom periodu nezvanično albansko rukovodstvo na Kosovu sledilo je politiku nenasilnog građanskog otpora i počelo je da uspostavlja sistem nezvaničnih, naporednih institucija u oblasti zdravstvene zaštite i obrazovanja.

19. Krajem juna 1991. godine SFRJ je počela da se raspada u nizu ratova koji su usledili jedan za drugim najpre u Republici Sloveniji (u nastavku: Slovenija), Republici Hrvatskoj (u nastavku: Hrvatska) i Republici Bosni i Hercegovini (u nastavku: Bosna i Hercegovina). Slovenija je proglasila nezavisnost od SFRJ 25. juna 1991. godine, što je dovelo do izbijanja rata; mirovni sporazum postignut je 8. jula 1991. godine. Hrvatska je proglasila nezavisnost 25. juna 1991. godine, što je dovelo do ratovanja između hrvatskih vojnih snaga s jedne strane i Jugoslovenske narodne armije (JNA), paravojnih jedinica i "Vojske Republike Srpska Krajina" s druge.

20. Bosna i Hercegovina proglasila je nezavisnost 6. marta 1992. godine, što je dovelo do rata širokih razmera posle 6. aprila 1992. godine. SFRJ je 27. aprila 1992. godine rekonstituisana kao SRJ. U to vreme JNA je reorganizovana u Vojsku Savezne Republike Jugoslavije (u nastavku: VJ). U ratu u Bosni i Hercegovini, JNA, a kasnije VJ, borila se zajedno sa "Vojskom Republike Srpske" protiv vojnih snaga Vlade Bosne i Hercegovine i "Hrvatskog vijeća obrane". Aktivna neprijateljstva prestala su potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma u decembru 1995. godine.

21. Iako je Slobodan MILOŠEVIĆ u vreme rata u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bio predsednik Srbije, on je ipak bio vodeća srpska politička ličnost koja je, pored republičke Vlade, imala de facto kontrolu i nad saveznom vladom, i ličnost sa kojom je međunarodna zajednica pregovarala o nizu mirovnih planova i sporazuma u vezi sa ovim ratovima.

22. Između 1991. i 1997. godine i Milan MILUTINOVIĆ i Nikola ŠAINOVIĆ su zauzimali visoke položaje u saveznim i republičkim vladama i bili su bliski saradnici Slobodana MILOŠEVIĆA. U ovom periodu Milan MILUTINOVIĆ je radio u Ministarstvu spoljnih poslova SRJ, a jedno vreme je bio ambasador u Grčkoj. Za ministra spoljnih poslova SRJ postavljen je 1995. godine i na tom položaju je ostao do 1997. godine. Nikola ŠAINOVIĆ je bio predsednik vlade Srbije 1993. godine i potpredsednik Vlade SRJ 1994. godine.

23. Dok su se vodili ratovi u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini situacija na Kosovu, mada zategnuta, nije eskalirala u nasilje i intenzivne borbe do kojih je došlo u tim zemljama. Sredinom devedesetih godina, međutim, jedna frakcija kosovskih Albanaca organizovala je grupu poznatu pod nazivom Ushtria Çlirimtare e Kosovës (UÇK), odnosno poznata na engleskom jeziku kao Kosovo Liberation Army /Oslobodilačka vojska Kosova/ (OVK) . Ova grupa je zagovarala akciju oružane pobune i nasilnog otpora srpskim vlastima. Sredinom 1996. godine OVK je organizovala napade pre svega uperene protiv SRJ i srpskih policijskih snaga. Od tada i tokom čitave 1997. godine, SRJ i srpske policijske snage uzvraćale su silovitim akcijama protiv lokacija za koje se sumnjalo da su baze OVK i njihovih pristalica na Kosovu.

24. Nakon što mu je istekao mandat predsednika Srbije, Slobodan MILOŠEVIĆ je 15. jula 1997. godine izabran za predsednika SRJ. Dužnost je preuzeo 23. jula 1997. Nakon toga su održani izbori za predsednika Srbije; Milan MILUTINOVIĆ je učestvovao na izborima kao kandidat SPS-a pa je 21. decembra 1997. godine izabran za predsednika Srbije. Nikoli ŠAINOVIĆU obnavljan je mandat potpredsednika Vlade SRJ 1996., 1997. i 1998. godine. Delimično kroz blisku saradnju sa Milanom MILUTINOVIĆEM, Slobodan MILOŠEVIĆ je uspeo da zadrži svoj uticaj na vladu Srbije.

25. Počev od kraja februara 1998. godine, zaoštrio se sukob između OVK s jedne, i VJ, policijskih snaga SRJ, policijskih snaga Srbije i paravojnih jedinica (u nastavku: snage SRJ i Srbije za sve ove pojmove) s druge strane. U tom periodu povređeno je ili ubijeno više kosovskih Albanaca i kosovskih Srba. Snage SRJ i Srbije započele su operaciju granatiranja pretežno albanskih gradova i sela na Kosovu, masovnog uništavanja imovine i proterivanja civilnog stanovništva iz krajeva u kojima je delovala OVK. Mnogi stanovnici su pobegli sa tog područja usled borbi i razaranja, ili su bili prinuđeni da se presele u druge krajeve na Kosovu. Ujedinjene nacije procenjuju da je do sredine oktobra 1998. godine preko 298.000 lica, što iznosi otprilike 15 odsto stanovništva, bilo raseljeno unutar Kosova ili je napustilo pokrajinu.

26. U odgovor na intenziviranje sukoba, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SBUN) usvojio je u martu 1998. godine rezoluciju 1160 kojom je "osuđena srpska policija zbog preterane upotrebe sile protiv civila i mirnih demonstranata na Kosovu", i stavio embargo na uvoz oružja u SRJ. Šest meseci kasnije SBUN je usvojio rezoluciju 1199 (1998) u kojoj je konstatovano da "pogoršavanje situacije na Kosovu u Saveznoj Republici Jugoslaviji, predstavlja pretnju miru i bezbednosti u regionu". Savet bezbednosti zahtevao je da sve strane obustave neprijateljstva i da se povuku "snage bezbednosti koje se koriste za ugnjetavanje civila".

27. U nastojanju da dovedu do popuštanja zategnutosti na Kosovu, u oktobru 1998. godine vođeni su pregovori između Slobodana MILOŠEVIĆA i predstavnika Severno-atlantskog saveza (NATO) i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Na dan 16. oktobra 1998. godine potpisan je "Sporazum o verifikacionoj misiji OEBS-a za Kosovo". Tim sporazumom i "Dogovorom Klark-Nauman" koji je potpisao Nikola ŠAINOVIĆ, predviđeno je delimično povlačenje snaga SRJ i Srbije sa Kosova, ograničenje dovođenja dodatnih snaga i opreme u region i razmeštaj nenaoružanih članova Verifikacione misije OEBS-a.

28. Mada su desetine članova Verifikacione misije OEBS-a bili razmešteni širom Kosova, neprijateljstva su se nastavila. U ovom periodu, članovi međunarodne Verifikacione misije i predstavnici organizacija za zaštitu ljudskih prava dokumentovali su jedan broj ubistava kosovskih Albanaca. U jednom takvom incidentu, 15. januara 1999. godine, ubijeno je 45 nenaoružanih kosovskih Albanaca u selu Račak u opštini Štimlje/Shtime.

29. Kao odgovor na nastavljanje sukoba na Kosovu, organizovana je međunarodna mirovna konferencija u Rambujeu u Francuskoj, koja je počela sa radom 7. februara 1999. godine. Nikola ŠAINOVIĆ, potpredsednik Vlade SRJ, bio je član srpske delegacije na tim mirovnim pregovorima, a pregovorima je prisustvovao i Milan MILUTINOVIĆ, predsednik Srbije. Kosovske Albance predstavljale su delegacije OVK i delegacije političkih i građanskih vođa kosovskih Albanaca. I pored višenedeljnih intenzivnih razgovora, mirovni pregovori su se raspali sredinom marta 1999. godine.

30. Nasilje na Kosovu se nastavilo i za vreme mirovnih pregovora u Francuskoj. Krajem februara i početkom marta, snage SRJ i Srbije započele su niz ofanziva protiv više desetina pretežno albanskih sela i gradova na Kosovu. Vojne snage SRJ činili su delovi 3. armije, konkretno 52. korpus, koji je poznat i pod nazivom Prištinski korpus, te nekoliko brigada i pukova pod komandom Prištinskog korpusa. Načelnik Generalštaba VJ, general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ, imao je komandnu odgovornost nad 3. armijom, pa tako i nad Prištinskim korpusom. Vrhovni komandant VJ je Slobodan MILOŠEVIĆ.

31. U operacijama na Kosovu učestvuju policijske snage koje pripadaju Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije, pored nekih jedinica iz Ministarstva unutrašnjih poslova SRJ. Svim policijskim snagama koje su angažovane ili deluju po ovlašćenju Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije komanduje Vlajko STOJILJKOVIĆ, ministar unutrašnjih poslova Srbije. Prema Zakonu o oružanim snagama SRJ, policijske snage koje učestvuju u vojnim operacijama u vreme rata ili neposredne ratne opasnosti, podređuju se komandi VJ, čiji su zapovednici general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ i Slobodan MILOŠEVIĆ.

32. Pre decembra 1998. godine, Slobodan MILOŠEVIĆ je odredio Nikolu ŠAINOVIĆA za svog izaslanika za kosovsko pitanje. Više diplomata i drugih međunarodnih funkcionera koji su trebali da razgovaraju sa predstavnikom vlade u vezi sa događajima na Kosovu upućivano je na Nikolu ŠAINOVIĆA. On je uzeo aktivno učešće u pregovorima za uspostavljanje Verifikacione misije OEBS-a za Kosovo i učestvovao je na mnogim drugim sastancima u vezi kosovske krize. Od januara 1999. godine do dana podizanje optužnice, Nikola ŠAINOVIĆ je nastupao kao posrednik između Slobodana MILOŠEVIĆA i raznih albanskih vođa Kosova. 33. Nikola ŠAINOVIĆ je poslednji put ponovo izabran za potpredsednika SRJ 20. maja 1998. godine. U tom svojstvu on je član vlade SRJ koja, između ostalih zadataka i dužnosti, utvrđuje unutrašnju i spoljnu politiku, sprovdi savezni zakon, upravlja i usaglašava rad saveznih ministarstava i organizuje odbrambene pripreme. 34. Tokom ofanziva, snage SRJ i Srbije su zajednički učestvovale u dobro planiranoj i usaglašenoj kampanji uništavanja imovine albanskih civila na Kosovu. Granatirani su gradovi i sela, paljeni domovi, seoska gazdinstva i poslovni objekti, i uništavana lična svojina. Usled tih usaglašenih operacija, gradovi, sela i čitave oblasti postali su nenastanjivi za kosovske Albance. Pored toga, snage SRJ i Srbije su fizičkim i verbalnim iživljavanjem šikanirale, ponižavale i degradirale albanske civile na Kosovu. Kosovski Albanci su takođe uporno podvrgavani uvredama, rasnim pogrdama, ponižavajućim delima zasnovanim na etničkoj pripadnosti i veri, batinama i drugim oblicima fizičkog zlostavljanja. 35. Nezakonite deportacije i nasilno preseljenje hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih domova na Kosovu bile su deo dobro planirane i usaglašene akcije rukovodilaca SRJ i Srbije i snaga SRJ i Srbije, pri čemu su svi delovali u sprezi. Akcije koje su po svojoj prirodi slične ovima sprovođene su u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u vreme rata od 1991. do 1995. godine. U tim ratovima, srpske vojne, paravojne i policijske snage nasilno su proterivale i deportovale nesrpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini iz krajeva pod srpskom kontrolom, koristeći se istim metodama koje su primenjene na Kosovu 1999. godine: snažnim granatiranjem i oružanim napadima na sela; rasprostranjenim ubistvima; azaranjem nesrpskih stambenih naselja i kulturnih i verskih objekata; kao i prinudnim preseljenjem i deportacijom nesrpskog življa. 36. NATO je 24. marta 1999. godine započeo vazdušne napade na ciljeve u SRJ. SRJ je proglasila neposrednu ratnu opasnost 23. marta 1999. odnosno ratno stanje 24. marta 1999. Od početka vazdušnih napada, snage SRJ i Srbije pojačale su svoju sistematsku kampanju i nasilno su proterale stotine hiljada kosovskih Albanaca. 37. Pored prinudnog proterivanja kosovskih Albanaca, od 24. marta 1999. godine, snage SRJ i Srbije učestvovale su u brojnim ubistvima kosovskih Albanaca. Takva ubistva izvršena su na više lokacija, uključujući između ostalih i Belu Crkvu, Malu Krušu/Krushe e Vogel, Veliku Krušu/Krushe e Mahde, Đakovicu/Gjakovë, Crkovez/Padalishte i Izbicu. 38. Planiranje, pripremu i izvođenje kampanje koju su preduzele snage SRJ i Srbije na Kosovu planirali su, podsticali, naredili, izvršili ili na drugi način pomogli i doprineli njihovom izvršavanju Slobodan MILOŠEVIĆ, predsednik SRJ; Milan MILUTINOVIĆ, predsednik Srbije; Nikola ŠAINOVIĆ, potpredsednik Vlade SRJ; general-pukovnik Dragoljub OJDANIĆ, načelnik Generalštaba VJ; i Vlajko STOJILJKOVIĆ, ministar unutrašnjih poslova Srbije. 39. Do 20. maja 1999. godine, preko 740.000 kosovskih Albanaca, otprilike jedna trećina ukupnog albanskog stanovništva na Kosovu, proterana je sa Kosova. Veruje se da su još hiljade raseljene unutar Kosova. Nepoznati broj kosovskih Albanaca je ubijen u operacijama snaga SRJ i Srbije.

OPTUŽENI

40. Slobodan MILOŠEVIĆ je rođen 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu u današnjoj Srbiji. Diplomirao je pravo 1964. godine na Beogradskom univerzitetu i započeo je karijeru kao poslovni rukovodilac i bankar. Slobodan MILOŠEVIĆ je do 1978. godine bio zamenik direktora a zatim generalni direktor preduzeća Tehnogas, vodećeg preduzeća za proizvodnju gasa. Zatim je postao predsednik Beogradske banke (Beobanke), jedne od najvećih banaka u SFRJ i na tom mestu je ostao do 1983. godine.

41. Političku karijeru Slobodan MILOŠEVIĆ započeo je 1983. godine. Postao je predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda 1984. godine. Za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije izabran je 1986. godine, a reizabran 1988. Šesnaestog jula 1990. godine Savez komunista Srbije i Socijalistički savez radnog naroda Srbije su se ujedinili; nova partija je nazvana Socijalistička partija Srbije (SPS) a Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za njenog predsednika. Funkciju predsednika SPS obavljao je i na dan podizanja ove optužnice.

42. Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran za predsednika Predsedništva Srbije 8. maja 1989. godine, a reizabran je 5. decembra iste godine. Posle usvajanja novog Ustava Srbije 28. septembra 1990. godine, na višepartijskim izborima održanim 9. i 26. decembra 1990. godine Slobodan MILOŠEVIĆ je izabran na novo-osnovanu funkciju predsednika Srbije; ponovo je izabran 20. decembra 1992. godine.

43. Po isteku dva mandata za predsednika Srbije, Slobodan MILOŠEVIĆ je 15. jula 1997. izabran za predsednika SRJ, a zvanično je stupio na dužnost 23. jula 1997. godine. Za sve vreme na koje se odnosi ova optužnica, Slobodan MILOŠEVIĆ je obavljao dužnost predsednika SRJ...

NASTAVAK ...