The Globe and mail
James Bišet

Toronto, 10. januara 2000. - Bombardovanje Jugoslavije u završnim danima dvadesetog veka pokrenulo je uznemirujuća i nerešena pitanja o međunarodnoj bezbednosti, koja zahtevaju odgovor. Iz detaljnije analize može se videti da je bombardovanje, koje je hvaljeno kao pobeda NATO, u stvari predstavIjalo pravi promašaj sa dalekosežnim implikacijama po mir u svetu. Kanada mora da postavi veće zahteve svojim liderima pre nego što nas ponovo povedu u neki rat.

Kanada je uzela učešće u neobjavIjenom ratu protiv jedne suverene države bez da je javnost toga bila svesna ili da se u parlamentu o tome vodila debata. Bombardovanje je izvedeno bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i predstavljalo je direktno kršenje ne samo povelje UN već i člana 1 samog ugovora NATO, koji zahteva da NATO rešava sve međunarodne sporove mimim sredstvima i da ne pribegava pretnji ili upotrebi sile "ukoliko to nije u skladu sa principima UN". Ministar spoljnih poslova Lojd Eksvorti i ministar odbrane Art Njelton, su nas uveravali da je ovo flagrantno kršenje međunarodnog zakona bilo neophodno kako bi se zaustavilo etničko čišćenje i kršenje ljudskih prava albanskog stanovništva na Kosovu.

Prošlo je šest meseci od završetka bombardovanja. Sada kada je rat završen, vreme je da se trezveno analizira zbog čega je vođen.

Javnost je bombardovana propagandom NATO, ne samo u vezi sa razlozima za intervenciju već i u vezi sa njenim rezultatima. Po mom mišljenju, bili smo izloženi dvoličnim i lažnim informacijama. Prva žrtva rata na Kosovu bila je istina. Naši politički lideri i veliki deo medija govorili su da je bombardovanje Jugoslavije imalo za cilj da spreči etnižko čišćenje i zverstva. To je puka izmišljotina.

Prema svim dokazima, na Kosovu je do trenutka bombardovanja NATO bilo približno 2000 žrtava - što po svirn merilima nije neobično kada se ima u vidu da je građanski rat u pokrajini besneo od 1993. Nasuprot tome, broj jugoslovenskih civila poginulih zbog bombardovanja NATO procenjuje se na daleko više od 2000.

UN procenjuju da je pre vazdušnih napada bilo raseljeno približno 200 000 Albanaca -što je žalosno ali ne i iznenađujuće s obzirom da su ti ljudi isterani iz domova građanskim ratom. Kada su počele da padaju bombe NATO, više do 800 000 kosovskih Albanaca je bilo prinuđeno da pobegne od srpskih akcija i bombi NATO.

Toliko o humanitarnoj intervenciji.

Posle jedne rezolucije UN, jugoslovenska vlada je u novembru 1998. dozvolila dolazak 1300 posmatrača Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) na Kosovo, u pokušaju da prate i suzbiju borbe. Koliko ja znam, zvanični izveštaj OEBS nikada nije objavljen. Da je objavljen, mogli bismo da proverimo tvrdnje da su etničko čišćenje i nedela bili dovoIjno ozbiljni da zahtevaju vojnu intervenciju. Činjenica da taj izveštaj nije objavIjen jasno pokazuje da navodna represija na Kosovu nije opravdavala intervenciju.

Štaviše, niz uglednih posmatrača OEBS-a javno iznosi da u nedeljama koje su prethodile bombardovanju nisu prisustvovali nikakvim ubistvima, deportacijama niti bilo čemu što bi se moglo opisati kao sistematsko proganjanje. Jedan od tih posmatrača, nekadašnji česki ministar spoljnih poslova Jirži Dinstbir je uz to posvedočio da je NATO bio u potpunosti svestan da će bombardovanje primorati Srbe na proterivanje kosovskih Albanaca kao deo vojne taktike. Ipak, naši politički lideri nam i dalje govore da je bombardovanje imalo za cilj da spreči - a ne da izazove - etničko čišćenje.

Neposredni razlog za vazdušne udare bilo je odbijanje Srbije da potpiše sramni sporazurn iz Rambujea - dokument od 57 stranica u kome se tražio referendum o autonomiji Kosova, a snagama NATO obezbeđivao pristup čitavoj teritoriji Jugoslavije. Takve uslove ne bi mogla da prihvati ni jedna suverena država. Ovaj dokument je objavIjen tek pošto je bombardovanje već odavno bilo u toku.

Predsednik komiteta za odbranu francuske skupštine nije dobio kopiju tog dokumenta sve do 3. juna, kada su Srbi već prihvatili uslove primirja. Sumnjam da se iko od članova kanadskog parlamenta potrudio da traži jedan primerak. U svakom slučaju, dokument iz Rambujea, koji su sastavili Amerikanci, bio je očigledno urađen tako da ga Srbi odbiju. NATO-u je bio potreban rat.

Bombardovanje je počelo 25. marta 1999. NATO je očekivao da Jugoslavija kapitulira u roku od nekoliko dana. Kada se to nije dogodilo, i kada je bombardovanje počelo da se širi na sve više civilnih ciljeva, podrška javnosti u nekim zemljama NATO je počela da slabi. Savez se našao u nevolji: nije postigao ni jedan od svojih ciljeva, a bombardovanje je izazivalo humanitarnu katastrofu i uništavalo jednu savremenu evropsku državu.

Bilo je neophodno da se pregovara o rešenju. Međutim, NATO je morao da sačuva obraz. Premda je uvredljivim uslovima iz Rambujea praktično isključio Ruse, Savez se sada okrenuo Moskvi tražeći izlaz iz nevoIje. Bivši ruski premijer Viktor Černomirdin je ubedio NATO da odustane od dva najspomija uslova, referenduma i pristupa snaga NATO teritoriji Jugoslavije. NATO je učinio i dodatne ustupke - priznajući jugoslovenski suverenitet nad Kosovom, stavljajući okupaciju Kosova pod pokroviteljstvo UN i dopuštajući da jugoslovenski vojnici čuvaju srpska svetilišta.

UN su odobrile uslove ovog mirovnog sporazurna, ostaje da se vidi da li će ih NATO ispoštovati. Ja predviđam da će, pošto je zabrljao u ratu, NATO zabrljati i u miru.

Vrhovni komandant NATO za Evropu, američki general Vesli Klark je već upozorio da će NATO sprečiti svaki pokušaj Jugoslavije da vrati vojnike na Kosovo. Ovo teško da se može shvatiti kao znak da NATO postaje UN.

Bombardovanje Jugoslavije predstavljalo je tragičnu grešku. Nanelo je ogromne ljudske i finansijske štete. Na Kosovu traju etničko čišćenje i ubistva što je još ozbiljnije, nelegalna akcija NATO je razbila okvir svetske bezbednosti koji je postojao od kraja Drugog svetskog rata. Ona je destabilizovala Balkan i dovela do otuđivanja drugih velikih nuklearnih sila - Rusije i Kine. NATO je napustio vladavinu zakona i izgubio svaki moralni ugled koji je uživao u periodu hladnog rata. Zanemarujući diplomatiju i pribegavajući sili, NATO je demokratske zemlje Zapada sveo na nivo diktatura kojima je trebalo da se suprotstavlja.

Kanadski ministar spoljnih poslova bi hteo da poverujemo kako je Kosovo označilo prekretnicu u načinu na koji će međunarodna zajednica u budućnosti reagovati kada dođe do kršenja ljudskih prava u okviru granica jedne suverene države. Od nas se traži da verujemo kako se dugogodišnji princip državnog suvereniteta može srušiti u interesu humanitarne intervencije. Od nas se traži da prihvatimo nove koncepcije "blage sile" i "ljudske bezbednosti". Gospodin Eksvorti nas uverava da će Kanada uvek samostalno donositi svoje spoljnopolitičke odluke.

Ipak, kada se na Kosovu radilo o velikim pitanjima - pitanjima života i smrti, rata i mira, ignorisanja Saveta bezbednosti UN, kršenja ugovora samog NATO - glas Kanade se nije čuo. Mi smo spremno ušli u rat, ne pitajući ništa i ne konsultujući se sa predstavnicima kanadskog naroda.

Nije moralo da bude tako. Jedan drugi kanadski ministar spoljnih poslova je bio suočen sa sličnom odlukom 1956. u početku Suecke krize, Lester Pirson je istupio protiv namere francuskih i britanskih saveznika Kanade da bombarduju Suecki kanal, i odigrao ključnu ulogu u tome da UN zaustave invaziju.

Ukoliko Kanada želi da ima istinsku ulogu u međunarodnim pitanjima ona mora da se zalaže za vladavinu. zakona, za povelju UN i demokratsko odlučivanje u situacijama kada njena vojska moze da bude uključena u agresivnu akciju protiv jedne suverene države.

Ukoliko gospodin Eksvorti ozbiljno ima nameru da se zalaže za pitanja ljudske bezbednosti, neka zatraži da NATO potvrdi odanost Povelji UN i svojoj obavezi da ne rešava međunarodne sporove pretnjom ili upotrebom sile. Jednostavna reafirmacija tih principa bi umirila Kanađane u pogledu toga da na ulasku u novi milenijum svi znamo da se temeljna pravila nisu promenila.

*Autor je bio kanadski ambasador u Jugoslaviji od 1990 do 1992, nadležan za Albaniju i Bugarsku

• Evropski i američki komitet za suđenje NATO-u: zločini ne smeju ostati nekažnjeni
• "Forin aferz": Ogromna cena za "savršenu grešku"
• Bi-Bi-Si: Lična osveta nekih političara prema Srbiji
• "Globus end meil": Kampanja protiv celog srpskog naroda
• "Sandej tajms": CIA pomagala i obučavala teroriste
• "Sandej telegraf": Agresija na Jugoslaviju - američko-albanska zavera
• Malkolm Frejzer: Uloga NATO u Jugoslaviji može da se uporedi sa španskom inkvizicijom i krstaškim ratovima
• "Haarecu": NATO agresija slična Hitlerovom zločinu
• "Junge velt": "Vesli Klark je masovni ubica"
• "Špigl": Iza plemenitih ciljeva - samo je "laž,laž,laž"
• "Mond diplomatik": Agresija NATO-kraj posthladnoratovskog perioda
• Dag Bandou: NATO donosi nesreću Balkanu
• Maks Sinkler: Vašington krije razmere svog neuspeha
• James Bisset: NATO je napustio vladavinu zakona i izgubio svaki moralni ugled