Pravni eksperti Saveznog ministarstva za inostrane poslove, profesor dr Rodoljub Etinski i dr Ivan Čukalović, napisali su specijalno za "Politiku" tekst "Agresija protiv SR Jugoslavije i međunarodno pravosuđe na raskršću vekova i globalnih međunarodnih tokova" .Tekst, objavljen 21. i 22. januara, prenosimo u celini.

Osnovna i najvažnija načela međunarodnog prava, koja čine temelj Organizacije ujedinjenih nacija, svetskog mira i stabilnosti, prekršena su grubo agresijom država članica NATO protiv SR Jugoslavije. Tokom agresije, 29. aprila 1999. godine SR Jugoslavija je podnela zahteve za pokretnje postupka protiv ovih država Međunarodnom sudu pravde zbog najtežeg kršenja međunarodnog prava i zločina. Razumljivo je da je tužba naše države naišla na veliko interesovanje u svetu i to kako u svetskoj javnosti tako, i još više, u međunarodnim pravnim, stručnim i naučnim sredinama. O tome na simboličan način govori i činjenica da je sudska dvorana u Palati mira u Hagu bila ispunjena do poslednjeg mesta tokom usmene rasprave održane od 10. do 12. maja 1999. godine, povodom jugoslovenskog zahteva za privremene mere, kojim se tražio prekid bombardovanja.

Ta usmena rasprava pred Međunarodnim sudom pravde bila je u fokusu svetskog medijskog interesovanja. Došli su međunarodni pravnici, aktivisti mirovnih pokreta, borci protiv korišćenja osiromašenog uranijuma iz najudaljenijih krajeva sveta, mnogi i iz zemalja agresora, da podrže i ohrabre predstavnike SR Jugoslavije pred sudom. SR Jugoslaviju su predstavljali, pored jugoslovenskih pravnika, najugledniji svetski pravnici: Ian Braunli, profesor međunarodnog prava sa Oksforda, član Komisije Ujedinjenih nacija za međunarodno pravo, jedan od vodećih međunarodnih pravnika, čovek koji je u poslednjih dvadeset godina najviše istupao pred Međunarodnim sudom pravde, uvek na strani žrtava; Erik Soj, profesor međunarodnog prava u Luvenu, u Belgiji, bivši podsekretar za pravna pitanja u Ujedinjenim nacijama, Pol de Vart, profesor međunarodnog prava sa Slobodnog univerziteta u Amsterdamu, i Olivije Korten, mlad i talentovan međunarodni pravnik sa Slobodnog univerziteta u Briselu. To su ugledni pravnici koji su se, uprkos tome što dolaze iz tuženih zemalja, prihvatili da predstavljaju SR Jugoslaviju pred sudom.

Svih deset tuženih država se pojavilo pred sudom.

Na klupi za tuženu stranu sedeli su predstavnici SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Holandije, Kanade, Belgije, Španije i Portugala. Oni su, što se moglo i očekivati, osporavali nadležnost suda. Ova činjenica dovoljno govori sama za sebe. Zašto te države nisu tada želele da prihvate nadležnost suda? Da li su sumnjale da bi sud, u kome od petnaest sudija šest ima nacionalnost država članica NATO, mogao da bude pristrasan u korist SR Jugoslavije?

U situaciji kada je deset agresorskih država odbijalo nadležnost suda, ovaj nije prihvatio tražene privremene mere sa objašnjenjem da u tom sumarnom postupku nije našao da ima nadležnost. Sudije su, međutim, bile svesne značaja i važnosti spora i u takvoj situaciji nisu mogle da ostanu neme na razaranje jedne suverene države, svakodnevna ubistva civila, žena, dece i starih ljudi. U svojim naredbama, koje je doneo 2. juna 1999. godine sud daje "pravni okvir" za rešavanje spora. Sud je istakao da sve države koje su se pojavile pred njim moraju da izvršavaju svoje obaveze iz Povelje UN i one ustanovljene humanitarnim pravom. Sud koristi imperativ "moraju" iako tako imperativni izraz sud ne koristi u svojim naredbama u vezi s privremenim merama u kojima obično, da bi izbegao prejudiciranje presude, koristi termin "trebalo bi".

Sud je, zatim, potvrdio da su strane dužne da spor reše mirnim sredstvima u skladu sa Poveljom UN. Bez obzira da li strane prihvataju ili ne prihvataju nadležnost suda, rekao je sud, one ostaju odgovorne za kršenje međunarodnog prava. Pored toga, sud je upozorio strane da ne učine ništa što bi moglo da oteža i proširi spor.

Sud je, tom prilikom, obustavio postupke protiv SAD i Španije, smatrajući da nema izgleda da u tim sporovima kasnije uspostavi svoju nadležnost, jer su ove svojim rezervama isključile sudsku nadležnost predviđenu Konvencijom o genocidu, a postupke protiv ostalih osam država je nastavio.

Sud je odredio rok 5. januar 2000. godine za podnošenje jugoslovenske tužbe (Memorial) koji bi uslovno u našem pravnom postupku odgovarao tužbi, i 5. jul 2000. godine kao rok za tužene za podnošenje odgovora (Counter-Memorial).

U pripremi jugoslovenske tužbe učestvovali su, pored nadležnih državnih organa, istaknuti jugoslovenski eksperti za pojedine pravne oblasti. Tekst tužbe je finalizovan u okviru Saveznog ministarstva za inostrane poslove. Izložen je na 350 stranica i podeljen je u četiri dela. Tekst tužbe prati dokazna dokumentacija izložena u posebnom prilogu, u dve bele knjige o zločinima NATO, 965 strana u izdanju Saveznog ministarstva za inostrane poslove.

Pridodat je kao poseban aneks reprint izdanja Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije iz 1899. godine "Prepiska o arbanaskim nasiljima u staroj Srbiji 1898-1899". Knjiga sadrži diplomatsku prepisku Stojana Novakovića tada srpskog poslanika u Turskoj, koja se odnosi na ondašnje zločine albanskih bandi prema Srbima na Kosovu i Metohiji. Ova prepiska je značajna da bi se razumeo istorijat problema na Kosovu i Metohiji, odnosno da bi se osporila teza da problemi počinju 1989.

Prvi deo tužbe sadrži informacije o činjenicama koje se odnose na bombardovanje i na genocid učinjen nad Srbima i pripadnicima drugih nealbanskih etničkih grupa posle dolaska KFOR na Kosovo i Metohiju. Drugi deo se odnosi na izlaganje relevantnog prava. Treći deo tužbe posvećen je pitanju nadležnosti Suda. Poslednji, četvrti deo jugoslovenske tužbe sadrži tužbeni zahtev. Tužbeni zahtev je proširen u odnosu na onaj sadržan u zahtevima za pokretanje postupka od 29. aprila 1999. godine. Naime, tužene države su kao učesnice u KFOR-u, na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, dužne da obezbede sigurnost za sve stanovnike na Kosovu i Metohiji. One ne samo da to nisu učinile, već nisu sprečile genocid nad srpskim narodom i pripadnicima drugih etničkih grupa na Kosovu i Metohiji, čime su prekršile obavezu ustanovljenu Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

Proširenim tužbenim zahtevom se traži da Sud proglasi tužene države odgovornim ne samo za kršenje obaveza učinjenih bombardovanjem već i za kršenja obaveza učinjena navedenim propustima. Reč je o kršenju najvažnijih međunarodnih obaveza, među koje spada zabrana primene sile protiv države, zabrana mešanja u unutrašnje stvari države, obaveza poštovanja suvereniteta države, obaveza zaštite civila, civilnih objekata i drugih posebno zaštićenih objekata u međunarodnim oružanim sukobima, zabrana korišćenja pojedinih oružja, obaveza u pogledu zaštite životne sredine. Traži se da Sud naredi da se one vrate poštovanju prava i izvršavanju svojih obaveza te da nadoknade svu pričinjenu štetu. Najveći deo tužbe posvećen je informaciji o štetama pričinjenim bombardovanjem koja sadrži podatke o uništenim mostovima, stanovima, bolnicama, putevima, postrojenjima elektrodistribucije i drugim materijalnim i nematerijalnim štetama. Tužba sadrži podatke o gubitku života Sanje Milenković, Milice Rakić i druge nevine i nedužne dece, iako smo svesni da se ovi gubici stvarno ne mogu nikada nadoknaditi.

Jugoslovenska tužba je predmet širokog interesovanja u svetu. Neki ljudi su tim povodom pitali kako to da se obraćamo tužbom sudu kada mi ne želimo saradnju sa tim sudom. U stvari, u Hagu postoje dva suda: Međunarodni sud pravde i Međunarodni tribunal za kažnjavanje lica odgovornih za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava učinjenog na teritoriji prethodne Jugoslavije od 1991. (dalje: Međunarodni krivični tribunal). To su dva suštinski različita suda, nastala u različitim vremenima, na različite načine, zbog različitih razloga i imaju sasvim različite i čak suprotne funkcije.

Međunarodni sud pravde je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija, osnovan 1945. godine članom 92 Povelje UN. (On ima preteču u Stalnom sudu međunarodne pravde koji je bio glavni pravosudni organ u Društvu naroda. Ovaj, opet, ima prethodnika u Stalnom arbitražnom sudu, osnovanom na Prvoj konferenciji mira u Hagu 1899. godine. Inače za tu konferenciju je Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije pripremilo gore pomenutu publikaciju sa diplomatskom prepiskom Stojana Novakovića ali ona nije dostavljena Konferenciji. Koreni Međunarodnog suda pravde nalaze se, dakle, na kraju prošlog stoleća. Ovaj instrument mirnog rešavanja sporova se razvijao i jačao sa razvojem i jačanjem savremenog međunarodnog prava čije su osnove kodifikovane u ustavu međunarodne zajednice - Povelji Ujedinjenih nacija. To je mehanizam na čijem su usavršavanju radili najveći pravnici prošlog i ovog veka. Kraljevina Srbija i Crna Gora, odnosno Kraljevina Jugoslavija i Demokratska Federativna Jugoslavija sve do današnje Savezne Republike Jugoslavije učestvuju neprekidno u tom procesu. Kraljevine Srbija i Crna Gora su učestvovale u Prvoj konferenciji mira u Hagu 1899. godine i strane su Konvencije o Stalnom arbitražnom sudu. Kraljevina Jugoslavije je rešavala sporove pred Stalnim sudom međunarodne pravde, imala je svoje građane među sudijama tog suda. Jugoslavija je država osnivač Ujedinjenih nacija i kao takva strana Statuta Međunarodnog suda pravde od 1945. godine. Sudija Zoričić je bio stalni sudija u tom sudu.)

Sud funkcioniše na osnovu Statuta koji čini integralni deo Povelje. Sve članice UN su ipso facto strane ugovornice Statuta suda. Sud rešava sporove između država i daje mišljenja o načelnim pravnim pitanjima na zahtev Saveta bezbednosti, Generalne skupštine i organizacije ili organa koji ovlasti Generalna skupština da traži savetodavna mišljenja. Sud se zasniva na ideji suverene jednakosti država, poštovanju suvereniteta i nezavisnosti država što implicira dobrovoljan pristanak na nadležnost suda. U poslednjih dvadeset godina raste poverenje naročito manjih i srednjih država u Međunarodni sud pravde. Sve više država poverava svoje sporove ovom sudu na rešavanje ili traži zaštitu od njega.

Poverenje u ovaj sud je naročito poraslo posle tužbe Nikaragve protiv SAD zbog mešanja u građanski rat u Nikaragvi. Presudom suda SAD su proglašene odgovornim i obavezane na naknadu štete.

Dakle, sud je pokazao da mala država može da dobije spor protiv velike države. Zbog ovakvog svog stava sud nije miljenik najvećih finansijera Ujedinjenih nacija što se odražava na njegovom budžetu, broju osoblja i slično.

Nasuprot njemu, takođe u Hagu, nimalo slučajno, nalazi se i sedište Međunarodnog krivičnog tribunala, što često dovodi do zabune i izjednačavanja dve institucije. To nije naročita čast za građane Haga te je svojevremeno u jednom haškom listu objavljeno pismo jedne nevladine organizacije kojim je predloženo građanima Haga da proteraju Međunarodni krivični tribunal iz svog grada kako ne bi sramotio tradiciju grada, kao sedišta ozbiljnih međunarodnih institucija.

Međunarodni krivični tribunal je osnovan Rezolucijom Saveta bezbednosti 827/93 sa navodnim ciljem da sudi ozbiljne povrede humanitarnog prava, počinjene na teritoriji prethodne Jugoslavije. Mnogi međunarodni pravnici, među kojima je i Remzi Klark, osporavaju validnost osnivanja Tribunala na osnovu odluke Saveta bezbednosti. Međutim, sama kompozicija, procedura, način finansiranja, način prikupljanja dokaza i podizanja optužnica pokazuju da je Međunarodni krivični tribunal tvorevina svetskih moćnika, osnovana sa prevashodnim političkim ciljem, diktiranim, pre svega, interesima onih koji pretenduju na isključivu globalnu moć.

Sudijski sastav Tribunala ne odražava regione onako kako to važi u sistemu UN, što je inače praksa i pravilo Ujedinjenih nacija. Nema nijednog Rusa čak ni jednog predstavnika pravoslavnih naroda, dok su nesrazmerno zastupljeni predstavnici nekih regiona. Međunarodni krivični tribunal raspolaže budžetom i administrativnim aparatom koji su više puta veći u odnosu na Međunarodni sud pravde, što je činjenica koja dovoljno govori o odnosu moćnika čije interese štiti Tribunal. Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog tribunala uvelo je praksu tajnih optužnica, nepoznatu u bilo kom pravnom sistemu. Optuženi se hapse na prevaru, lažnim obećanjima, ponekad teatralno za potrebe medijskih kuća i interesa koji stoje iza ovih kuća. Do sada je Međunarodni krivični tribunal uglavnom dizao optužnice protiv Srba i hapsio ove. Dobro upućeni znaju da se sud drži nepisane formule: u zatvorima i na optuženičkoj klupi mora uvek da bude prisutno 70 odsto Srba, 25 odsto Hrvata i 5 odsto muslimana.

Trenutno se u zatvoru u Ševeningenu nalaze sledeći zatvorenici Srbi: Mlađo Radić, Miroslav Kvočka, Milojica Kos, Zoran Žigić, Dragan Kolundžija, Damir Došen, Milorad Krnojelac, Dragoljub Kunarac, Goran Kovač, Zoran Vuković, Miroslav Tadić, Duško Tadić, Goran Jelisić, Simo Zorić, Brđanin, Momir Talić, Svetislav Galić, Radoslav Krstić, Stevan Todorović i Miroslav Simić; Hrvati: Zdravko Mucić, Kupreškić Vlatko, Marijan i Zoran, Vlado Šantić, Drago Josipović, Tihomir Blaškić, Dario Kordić, Mario Čerkez, Martinović i muslimani: Hazim Delić i Esad Landžo.

U zatvoru je zbog neodgovarajućeg staranja zatvorskih vlasti umro doktor Kovačević a izvršio samoubistvo Slavko Dokmanović. General Đukić je umro neposredno po izlasku iz zatvora. Sima Drljača i Dragan Gagović su ubijeni prilikom hapšenja. General Momir Talić je na prevaru uhapšen u Beču na sastanku vojnih funkcionera organizovanom od strane OEBS. U oba slučaja postoje ozbiljne indicije da su prekoračena ovlašćenja ali zbog toga niko nije pozvan na odgovornost.

Međunarodna javnost se sa razlogom pita, ako bi zaista cilj bio pravda a ne diktat moćnika, zašto slični sudovi nisu osnovani za zločine počinjene u Vijetnamu, Grenadi, Panami, Etiopiji, dakle tamo gde su zločine činili pripadnici velikih sila. Niz pojedinaca, kao na primer, Nikolaj Riškov, predsednik Komisije Državne dume Ruske Federacije za prikupljanje i obradu podataka o zločinima počinjenim za vreme agresije NATO na SR Jugoslaviju, grčki advokat Likurezos, profesor Mendel sa još petnaest profesora iz Kanade, R. Monsinji iz Francuske, profesor međunarodnog prava iz V. Britanije Glen Rangvel, i drugi obratili su se Tribunalu u Hagu zahtevajući da on podigne optužnice protiv odgovornih za zločine počinjene tokom agresije na SR Jugoslaviju, lica iz SAD, Nemačke, Britanije, Francuske itd. Iako postoji obilje dokaza Karla del Ponte, tužilac Tribunala, ne reaguje podizanjem optužnica iako su dokazi o počinjenim zločinima notorni, što je još jedna potvrda pristrasnosti i neobjektivnosti ovog tribunala.

Međunarodni krivični tribunal je osnovan na jednom talasu međunarodnih zbivanja koji se kreće u pravcu suprotnom onome koji počinje 1899. u Hagu i koji dovodi u pitanje stogodišnje rezultate razvoja međunarodnog prava. Ideja međunarodnog krivičnog pravosuđa nije nova. Ona se javlja posle Prvog svetskog rata. Međutim, tek 1998. godine na Konferenciji Ujedinjenih nacija u Rimu usvojen je Statut stalnog krivičnog suda. Ovaj Statut je suštinski drugačiji od Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala. Rimski Statut, kao i Statut Međunarodnog suda pravde, zasniva se na načelu dobrovoljnog pristanka koje izvire iz suverene jednakosti država. On važi ne samo za jednu teritoriju i za jedno vreme, pogotovo ne za pripadnike jednog naroda, već za sve države koje ga prihvate i za svako buduće vreme. On se ne odnosi samo na kršenje humanitarnog prava već obuhvata i najteži međunarodni zločin - agresiju i druge zločine. Položaj tužioca je bitno drugačiji u odnosu na položaj tužioca predviđen Statutom Međunarodnog krivičnog tribunala.

Neko je napisao da Međunarodni krivični tribunal služi navodno kao disciplinska komisija Saveta bezbednosti. U stvari, on služi kao disciplinska komisija pojedinih stalnih članica Saveta bezbednosti. Oni neće da prihvate Stalni krivični sud, koji bi mogao da sudi i njima.

Postoji, dakle, suštinska razlika između Međunarodnog suda pravde i Međunarodnog krivičnog tribunala. SR Jugoslavija se obratila, dakle, Međunarodnom sudu pravde koji je svojom praksom potvrdio da može da se odupre pritiscima svetskih moćnika a ne Međunarodnom krivičnom tribunalu koji je u suštini produžena ruka svetskih moćnika.