U Saveznoj Republici Jugoslaviji zive predstavnici 26 nacionalnih manjina i etnickih grupa. Osim Albanaca na Kosovu i Metohiji, ostali pripadnici manjina ( Madjari, Rumuni, Slovaci, Rusini, Bugari, Turci, Romi i drugi) u punoj meri koriste svoja ljudska, gradjanska i nacionalna prava i u saradnji sa predstavnicma drzave resavaju sva prakticna pitanja svog polozaja, drustvenog organizovanja, kulture, obrazovanja, informisanja, sportskih i svih drugih aktivnosti znacajnih za ocuvanje njihovog nacionalnog identiteta. Kao ravnopravni gradjani SR Jugoslavije , odnosno republika Srbije i Crne Gore, pripadnici nacionalnih manjina su u svemu izjednaceni i jednako tretirani kao i svi ostali . U ostvarivanju ljudskih i gradjanskih prava Srbi i Crnogorci u praksi nisu ni u cemu favorizovani u odnosu na pripadnike nacionalnih manjina. Pripadnici nacionalnih manjina mogu, a u praksi to neki i koriste, da osnivaju i politicke partije sa nacionalnim predznakom, da ucestvuju apsolutno ravnopravno u politickom zivotu zemlje, da biraju i da budu birani u sve organe vlasti, od lokalnih do federalnih.

Sva ova prava stoje na raspolaganju i pripadnicima albanske nacionalne manjine u SR Jugoslaviji. Ipak, politicke partije albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji se u najvecem broju zalazu za separatizam, pri cemu se u ostvarivanju tog politickog cilja, ne mogu izuzeti od odgovornosti i za terorizam, koji je propratna pojava ovakve politicke platforme.

U trazenju uzroka i korena tog albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji objektivan i neutralan posmatrac morao bi da se zapita zbog cega jedino Albanci, ili bolje receno lideri nekih njihovih politickih partija i pokreta, od svih manjina u Republici Srbiji postavljaju nelegitimne i ultimativne zahteve za izdvajanjem ove teritorije iz Republike Srbije koju odbijaju da priznaju kao suverenu i nedeljivu drzavu.

One predstavnike medjunarodne zajednice i pojedinih drzava koji imaju simpatije i razumevanje za ove zahteve kosovsko-metohijskih Albanaca treba podsetiti da je, na primer, Srbima u Hrvatskoj ( za razliku od Albanaca u Srbiji koji su uvek bili nacionalna manjina), do secesije ove bivse jugoslovenske republike bilo priznato pravo konstitutivnog naroda, da je uoci secesije Hrvatske i pre masovnog egzodusa srpskog stanovnistva nakon brutalnih akcija hrvatske vojske 1995.godine u njoj zivelo vise od 600.000 Srba sto je cinilo 13 odsto ukupnog stanovnistva Hrvatske. Otprilike toliko Albanaca danas procentualno ima u ukupnom stanovnistvu Srbije.

Shodno ovome treba se upitati zasto su i neki predstavnici medjunarodne zajednice spremni da Albancima, samo jednoj od brojnih nacionalnih manjina u Srbiji, na stetu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije i Jugoslavije, omoguce takav stepen autonomije i samostalnosti kakav Srbima u Hrvatskoj nikada ni blizu nije ponudjen niti omogucen. Srbi u Hrvatskoj su, uprkos cinjenice da su bili konstitutivni narod, uz garancije medjunarodne zajednice dobili veoma selektivna i ogranicena manjinska prava, koja zbog permanentne opstrukcije hrvatskih vlasti, nisu ni danas prakticno u mogucnosti da koriste. Medjutim, za Albance na Kosovu i Metohiji predlazu se resenja koja, u sustini, znace njihovu teritorijalno-politicku autonomiju van Srbije i cak Jugoslavije. Jednostranom secesijom Hrvatske iz Jugoslavije koju je medjunarodna zajednica priznala, Srbi su u ovoj bivsoj jugoslovenskoj republici od konstitutivnog naroda silom dovedeni u polozaj nacionalne manjine i to obespravljene i diskriminisane zakonima i praksom hrvatskih vlasti, sve do masovnog egzodusa nakon oruzanih akcija hrvatske vojske 1995.godine. Republika Hrvatska zbog ovakvog visegodisnjeg ponasanja nikada nije bila na meti ozbiljnije kritike i sankcija medjunarodnih foruma i organizacija.

Takodje, medjunarodna zajednica u procesu resavanja etnickog konflikta u Bosni i Hercegovini ni u jednoj varijanti nije bila spremna da prihvati mogucnost dezintegracije ove bivse jugoslovenske republike i odlucno je, sve do zakljucenja Dejtonskog mirovnog sporazuma insistirala na njenoj teritorijalnoj celovitosti, dok se sada, kao jedna od opcija za resavanje problema Kosova i Metohije, pominje i izdvajanje iz Srbije. Ignorise se cinjenica da je Republika Srbija suverena drzava sa definisanom teritorijom, demokratskim ustavnim resenjima koja garantuju ravnopravnost svim gradjanima i razradjenim zakonskim resenjima koja posebno preciziraju i obezbedjuju ostvarivanje specificnih prava nacionalnih manjina. Benevolentnim stavom prema secesionistickim ciljevima i zahtevima lidera kosovsko-metohijskih Albanaca pojedini faktori iz medjunarodne zajednice, krajnje neprincipijelno i drugi put u ovoj deceniji, kada je u pitanju Jugoslavija, dovode u pitanje temeljni OEBS-ovski princip nepovredivosti granica. Pokusaj stvaranja novih etnickih, jednonacionalnih drzavica u srcu Evrope predstavlja krajnje retrogardni proces i direktno je suprotan ideji Evrope-regija ili Evrope bez granica.

U resavanju specificnih pitanja polozaja Albanaca u Republici Srbiji postojece zakonodavstvo, predlozi i opcije mogu da izdrze svaku objektivnu i ozbiljnu analizu medjunarodne politicke, ali i pravne javnosti, i to prema najvisim svetskim standardima koji regulisu pitanja ljudskih, gradjanskih i kako individualnih, tako i kolektivnih manjinskih prava. Takva objektivna analiza i procena pokazala bi sav besmisao ekstremnih i reakcionarnih zahteva i ciljeva separatistickih lidera kosovsko-metohijskih Albanaca i njihovih medjunarodnih mentora koji i pored upornih nastojanja nisu u stanju da preciziraju koja su to prava Albanaca na Kosmetu ugrozena. U cemu je polozaj Albanaca razlicit i gori od polozaja pripadnika ostalih nacionalnih manjina u Srbiji ili bilo gde drugde u svetu, zasto Albanci iz celog korpusa gradjanskih i ljudskih prava, koje imaju kao i svi ostali stanovnici Srbije selektivno koriste samo ona prava koja im odgovaraju, kako se moze opravdati terorizam albanskih ekstremista i kontinuirano narusavanje granicnog rezima, sverc oruzja i oruzani incidenti na jugoslovensko-albanskoj granici koje izazivaju albanski teroristi uz precutnu podrsku vlasti susedne Albanije. Nazalost neki najuticajniji faktori u medjunarodnoj zajednici, forsirajuci izvestaceni i providni senzacionalizam, uporno nastoje da izbegnu ozbiljan, analiticki i nepristrasan pristup aktuelnim zbivanjima na Kosmetu. Umesto da neutemeljeno, bez razloga, iniciraju i uvode nove sankcije SR Jugoslaviji, svoj uticaj bi morali da usmere ka liderima kosovsko-metohijskih Albanaca koji konacno treba da odustanu od separatistickih ciljeva i dalje eskalacije terorizma, nasilja i mrznje i prihvate ozbiljne razgovore sa predstavnicima Republike Srbije i SR Jugoslavije o svim pitanjima njihovog polozaja i statusa u okviru drzave u kojoj zive. Takva politicka akcija bila bi u interesu svih gradjana Srbije i Jugoslavije, ali i mira i dobrosusedstva u regionu i u Evropi u celini.

Izvor: Savezno ministarstvo za inostrane poslove