U medjunarodnim dokumentima nije predvidjen odnos drzave prema kolektivitetu nacionalne manjine, vec prema pojedincu. Jedna od osnovnih odredbi OEBS-a i OUN odnosi se na obavezu pripadnika nacionalnih manjina na lojalnost zemlji u kojoj zive. Jugoslovensko zakonodavstvo je vec ugradilo sva prava nacionalnih manjina koje zahtevaju medjunarodni dokumenti, a u mnogim resenjima se otislo i korak da1je.

Otvaranje pitanja statusa albanske nacionalne manjine u Jugoslaviji i insistiranje na njegovom resenju putem teritorijalne autonomije ove nacionalne manjine, do potpune secesije Kosova i Metohije od SR Jugoslavije, samo po sebi otvara dimenziju medjunarodnih normi koje ovu problematiku tretiraju, pa stoga i uteme1jenosti zahteva kako albanskih separatista, tako i izvesnih krugova iz inostransva koji ih podrzavaju.

Jugoslavija je bila jedan od pokretaca multilateralnog resavanja pitanja polozaja nacionalnih manjina kroz OEBS i druge medjunarodne institucije i spada u red glavnih sponzora svih dokumenata kojima se regulise ova problematika.

Kako su u ovom dugotrajnom procesu stvoreni okviri za regulisanje problema Ijudskih i gradjanskih prava pripadnika nacionalnih manjina u medjunarodnoj zajednici?

Obaveze i prava drzava i manjina

Najvise prepreka u stvaranju regulative za resavanje ovih pitanja pravile su drzave koje iako multinacionalne, to ne priznaju, pa zbog toga medjunarodni dokumenti koji regulisu ovu oblast imaju odredjene ograde i nedorecenosti i suzeni znacaj zbog neujednacene primene u razlicitim zemljama.

U nameri da postavi osnove demokratskom i sustinskom pravnom regulisanju ovog pitanja, Jugoslavija je svojevremeno u OUN bila jedan od inicijatora izrade Deklaracije o pravima pripadnika nacionalnih manjina. Medjutim, zbog straha od destabilizacije unutrasnjih prilika, na insistiranje pojedinih zemalja, ovaj dokument je u procesu usvajanja bio sveden na takvu dimenziju da u sebi ne sadrzi ni definciju nacionalne manjine?!

Ono sto je konacnom formom ove Deklaracije precizirano i sto jeste i danas opstevazece, je usvojeni termin da je rec o "pripadnicima nacionalnih i etnickih, verskih ili jezickih manjina." Time je dat siri okvir od prethodno naznacenog termina i pojma "nacionalne manjine".

U okviru OEBS-a su dugogodisnji napori na pravnom regulisanju ovog pitanja dali svoje rezultate kroz Zavrsni dokument Becke konferenciie iz 1989. godine, Parisku povelju usvojenu 1990, sastanak o humanitamoj dimenziji OEBS u Kopenhagenu iste godine, Ekspertski skup o pravima pripadnika nalnih manjina u Zenevi 1991. i Helsinski dokument OEBS-a iz 1992. Jedinstven zakljucak svih ovih skupova i usvojenih dokumenata je da se u svima njima govori o pripadnicima nacionalnih i etnickih, verskih ili jezickih manjina, dakle, akcenat je na pojedincu. Samim tim, sva prava, koja su ovim dokumentima precizirana, odnose se iskljucivo na pojedinca dok se kolektivna prava nacionalnih manjina nigde ne pominju.

Ujedno, one zemlje koje su se opirale konkretnijem regulisanju prava nacionalnih manjina unele su u sve medjunarodne akte da se ove odredbe odnose samo na drzave koje priznaju postojanje manjina u svojim granicama.

Osnovni postulati dugogodisnje aktivnosti na resavanju pravnog statusa ovog pitanja se mogu svesti na sledeca prava i obaveze kako drzave, tako i manjina u njima.

1. Sva prava manjina su individualnog karaktera, dok je kolektivni aspekt iskljucen iz medjunarodne regulative.

2. U svim dokumentima OEBS-a i OUN postoji jasna odrednica o obavezi pripadnika nacionalnih manjina na lojalnost drzavi u kojoj zive.

3. Kada je rec o oblicima autonomije za pripadnike nacionalnih manjina najvise sto se medjunarodnim dokumentima predvidja su razni oblici kultume, jezicke i verske autonomije, ali nigde nema ni pomena teritorijalne autonomije.Teritorijalna organizacija drzave spada u njenu iskljucivu nadleznost i pitanje je unutrasnjeg ustrojstva svake pojedine drzave. S tim u vezi, ni jedna drzava nije prihvatila da se u obavezujucim dokumentima, koji su usli u pravni sistem tih zemalja, garantuje teritorijalna autonomija bilo kojoj od nacionalnih manjina.

4. Zemlje potpisnice medunarodnih dokumenata se obavezuju na dalje usavrsavanje individualnih prava pripadnika nacionalnih manjina.

OEBS I MANJINE

Dokumenti OEBS-a su, medjutim, stavljanjem pitanja prava nacionalnih manjina u opsti kontekst ljudskih prava, nastojali da drzave ne tretiraju ovo pitanje iskljucivo kao unutrasnje. U okviru datih resenja stvoreni su i izvesni mehanizmi koji daju pravo drugim drzavama da razrnatraju pitanja polozaja nacionalnih manjina u drugim drzavama, pa je tako posle Pariske konferencije i skupa u Kopenhagenu 1992. ustanovljen Institut visokog komesara za nacionalne manjine, sa mandatom da izvestava o stanju u pojedinim drzavama i pokrece raspravu iz ove oblasti na sastancima OEBS-a, oforrnljen je i uspostavljen i Biro za demokratske institucije i Ijudska prava sa sedistem u Varsavi. Pored ovih institucija uspostavljen je i mehanizam po kome tri zemlje mogu da predloze razmatranje ovog pitanja na OEBS-u. Ukoliko se sve ostale clanice OEBS-a saglase, drzava o kojoj se razgovara ne moze spreciti diskusiju i usvajanje odredjenih dokumenata, koji su potom obavezujuci za nju.

Ovo su nesumnjivo pokusaji da se pitanje nacionalnih manjina stavi i u okvir nadleznosti medjunarodnih institucija, pri cemu je pravni okvir ogranicen, pa je pravo strane ingerencije skoncentrisano vise u domenu sprovodjenja prilicno nedefinisanih prava. Medjutim, u postojecim odnosima mocne drzave, kada se povede rasprava o njihovim nacionalnim manjinama, imaju dovoljno uticaja da sprecavaju svaku diskusiju, pa su u praksi samo male zemlje na udaru kritika i prozivki medjunarodnih foruma!

JUGOSLOVENSKO ZAKONODAVSTVO

Kada se analizira ustavno zakonodavstvo u oblasti ljudskih i prava nacionalnih manjina Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije moze se ustanoviti da je citava skala prava koja je utvrdjena u medjunarodnim dokumentima,, ne samo u potpunosti ugradjena u nase zakone, vec je zakonodavna regulativa i jedan korak ispred. Tako je zakonskom regulativom Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije dozvoljeno organizovanje nacionalnih manjina kroz sopstvene politicke stranke, a dato je pravo i saradnje sa slicnim organizacijama iz zemlje matice. Tu su i sira prava u odlucivanju, oblici autonomije u prosveti, kulturi, informisanju, cime su Repunlika Srbija i Savezna Republika Jugoslavija znatno ispred utvrdjenih standarda.

Zato se u odnosu na problem manjinskih prava na Kosovu i Metohiji, ako je o tome uopste rec, treba odrediti na pravi nacin, jer kao sto se vidi, nijednim aktom Republika Srbija i Savezna Republika Jugoslavija se nisu ogresile o prava svojih gradjana, pripadnika nacionalnih manjina. Po svemu sudeci, albanske vodje i njihovi strani nalogodavci trebalo bi podrobnije da prouce sve medjunarodne akte posto se i letimicnim uvidom u njih lako moze uociti da je jedan od znacajnih postulata i postovanje obaveza prema drzavi u kojoj se zivi, a koje su striktno zacrtane i primenjuju se u citavom svetu.

MEDJUNARODNE ODREDBE - SELEKTIVNA PRIMENA

Veliki broj zemalja koje sebe smatraju "razvijenim demokratskim svetom" nisu prihvatile osnovne medjunarodne dokumente koji regulisu ovu materiju OLTN-a, OEBS-a i Saveta Evrope, a koji sada predstavlja najvazniji forum za raspravu pitanja iz ove oblasti. U isto vreme ni usaglaseni sporazumi se ne primenjuju ili se selektivno koriste za "unutrasnju upotrebu". Od 54 clanice OEBS-a i 40 clanica Saveta Evrope, samo njih 16 je potpisalo Okvimu konvenciju o pravima pripadnika nacionalnih manjina, a medju njima je i Jugoslavija.

Medjunarodne odredbe i dokumenta, koji regulisu pitanje prava pripadnika nacionalnih manjina su, generalno gledano, u dosadasnjoj praksi imali skromne rezultate u primeni, upravo zbog toga sto odredjeni broj drzava ne priznaje da se na njihovoj teritoriji nalaze pripadnici drugih nacionalnosti. Cak i kada se ovo fakticko stanje nekako legalizuje, manjine u ovim zemljama su obicno svedene pod oblike kultume, ali nikako politicke ili teritorijalne posebnosti, i ispod su medjunarodno zacrtanih kriterijuma u ovoj oblasti.

Tako Francuska, Spanija, Turska, Velika Britanija i neke druge zemlje ne priznaju postojanje bilo kakvih nacionalnih manjina na svojoj teritoriji, pa se goruci problemi sa Baskima, Kataloncima, Korzikancima, Kurdima i Ircima svode u vokabularu vlasti na separatisticki terorizam, koji ove drzave tretiraju kao kriminalne aktivnosti, brutalno se obracunavajuci sa pripadnicima organizacija koje ih zagovaraju.

(NE) PRIHVATANJE SPORAZUMA

Savet Evrope, kao najsira organizacija koja se bavi ovim pitanjem, sa 40 zemalja (gde je usla cak i Albanija i neke zemlje bivseg SSSR-a), vec na samom startu svojim odredjenjem o ovom pitanju, pretocenim u Okvirnu konvenciju o pravima pripadnika nacionalnih manjina, i pored velikih pretenzija, dozivljava fijasko, jer je do sada ovaj medjunarodni sporazum ratifikovalo 16 drzava?!

Okvirna konvencija je stupila na snagu 1. februara ove godine i velika je nepoznanica kako ce i na koji nacin biti primenjena.

U isto vreme, sve drzave "visokog stepena demokratije", kada je u pitanju albanska nacionaina manjina u Srbiji, insistiraju na postulatima medjunarodnih dokumenata (koje ne potpisuju ili ne sprovode). Ujedno, pokusajem internacionalizacije navodnog problema Kosova i Metohije, deo medjunarodne zajednice na mala vrata uvodi vec poznat, nepisani institut duplih standarda u ocenjivanju i odredjenju prava pripadnika nacionalnih manjina.

FRANCUSKO "RESENJE"

Francuska je u vreme vladavine Fransoa Miterana pokusala Zakonom o Korzici (Zoks-ov zakon) da resi ovaj problem i, obzirom da su socijalisti imali vecinu u parlamentu, ovaj projekat je prosao skupstinsku proceduru. Medjutim, u Senatu je oboren samo zbog jedne reci - aluzije na korzikanski narod. Cinjenica da se pominju Korzikanci kao narod je ucinila da je zakon "pao" jer "Korzika je samo geografski pojam"

SELEKTIVNI RECIPROCITET

U savremenoj praksi regulisanja ove teme su prisutni i oblici medjudrzavnih, bilateralnih resavanja ovih problema, uglavnom medjunarodnim ugovorima izmedju suseda putem reciprociteta. Tom preventivnom aktivnoscu, uz odobravanje medjunarodnih institucija, vec su sklopljeni ugovori o razumevanju, saradnji i dobrosusedstvu izmedju Republike Madjarske i Rumunije, Slovacke i Madjarske, kao i Grcke i Albanije. Ono sto je zanimljivo je sadrzaj sporazuma izmedju dva sevema suseda SRJ, gde se u trecoj tacki Aneksa govori "da se preporuka 1.201 (1993) Parlamentame skupstine Saveta Evrope o dodatnom protokolu o nacionalnim manjinama uz Evropsku konvenciju o Ijudskim pravima ne odnosi na kolektivna prava, niti ce nametati obavezu, da se ovim licima dodeli pravo na specijalni status teritorijalne autonomije, koji bi se zasnivao na etnickom kriterijumu". Naravno, celokupan medjudrzavni ugovor je ucinjen uz saglasnost ugovomih strana i podrsku kako Saveta Evrope, tako i OEBS-a.

Jednostavno, prava pripadnika nacionalnih manjina pored toga sto nemaju dimenziju kolektivnog prava, nemaju u svom odredjenju ni dimenziju teritorijalnog, na sta ukazuju i mnogi drugi primeri, (Belgija, Svajcarska i Austrija). Kroz to se ogleda namera da se interes gradjana stavi iznad usko nacionalnog, koji uglavnom prerasta u nacionalizam, pa i terorizam. Upravo je borba politickih lidera albanske nacionalne manjine za trazenje autonomije, kolektivne i teritorijalne takav primer - sto ne samo da je protiv medjunarodnih normi, vec nema podrsku ni u praksi. Zato i deluje licememo upinjanje nekih krugova zapadne, gradjanske demokratije da zastite navodno ugrozena prava albanske nacionalne manjine (koja su im svim ustavnim i zakonskim normama zagarantovane) na Kosovu i Metohiji, krijuci, pri tom, sopstvene duple standarde u pogledu proklamovanog i ucinjenog u sopstvenim drzavama.

Izvor: Savezno ministarstvo za inostrane poslove