Savezna Republika Jugoslavije, koja je prethodnih godina sa prostora prethodne Jugoslavije prihvatila i pod teškim međunarodnim ekonomskim sankcijama obezbedila egzistenciju za preko šest stotine hiljada prognanih ljudi, vrlo dobro zna kakve emotivne i ekonomske teškoće izaziva toliki broj izbeglih.

To znaju i mnogo razvijenije zemlje, kao što je Nemačka, koja ovih dana ponovo ukazuje da ne može da podnese ekonomski teret izbeglica sa Balkana.

Posebno se ukazuje na Albance sa Kosova i Metohije kojih,prema tvrdnji ministra inostranih poslova Klausa Kinkela, u Nemačkoj ima preko 140.000 sa nerešenim statusom. Međutim, broj koji je Kinkel ovih dana ponovo izneo prilikom posete Albaniji i Makedoniji, nije precizno određen, pa mediji, prenoseći njegovu izjavu sugerišu da je u pitanju aktuelan talas albanskih prognanika sa Kosmeta.

Albanci su, međutim, u Nemačku došli ranije. Kao i mnogi drugi stanovnici prethodne Jugoslavije, Albanci su odlazili poslednjih decenija u Nemačku i druge zemlje na Zapadu kao ekonomska emigracija. Spremnost Nemačke da primi i iskoristi albansku radnu snagu dovedena je u pitanje kada su ti gostujući radnici počeli da se bave nedozvoljenim poslovima, da podižu stopu kriminaliteta, preuzimaju monopol nad trgovinom drogom i oružjem. Mnogi su pokazali da ne vole rad, već samo socijalnu pomoć.

Jedini način da se stigne i ostane u Nemačkoj za Albance je poslednjih godina postala priča o političkoj ugroženosti i zahtevi za azil. Takve "izbeglice" su imale i svoje "drame" - jedan se odlučio da emigrira jer je "srpska policija bacila bojni otrov u učionicu gde je njegov sin vredno učio", drugi zato što mu je "srpska policija otela imanje", treći … Mnogi od tih azilanata redovno su dolazili u Jugoslaviju i posećivali svoje porodice. Priče o ugroženosti Albanaca na Kosmetu koristila je i nemačka propaganda uvek kada joj je bio potreban antisrpski argument.

Nemačke vlasti su već nekoliko godina unazad tražile da Jugoslavija prihvati nazad brojne Albance, a nemački sudovi su, uskraćujući azil albanskim porodicama,direktno pisali da Albancima ne preti nikakva politička ili egzistencijalna opasnost na Kosovu i da ni u kom slučaju nisu ugroženi.

Jugoslovenske vlasti, iako u teškoj ekonomskoj situaciji, pristajale su na povratak onih Albanaca koji imaju jugoslovensko državljanstvo.

Činjenica je da među Albancima u Zapadnoj Evropi ima puno apatrida koji su ostali bez državljanstva uglavnom na dva načina. Deo njih su Albanci i njihovi potomci koji su stigli u južnu srpsku pokrajinu i druge delove Jugoslavije direktno iz Albanije. U periodu posle Drugog svetskog rata na Kosmet, kao i u Makedoniju i Crnu Goru je prebeglo nekoliko stotina hiljada Albanaca. Njih su lokalne albanske vlasti koristile za svoje interese - povećavali su procenat albanskog stanovništva i pojačavali politički pritisak na jugoslovensku državu svojim separatističkim zahtevima. Snažno su podgrejavali i san o velikoj Albaniji. Drugi deo apatrida su Albanci koji su emigrirali u Zapadnu Evropu iz Albanije, a zatim su, gledajući u znatno razvijeniji Kosmet kao svoj Pijemont, težili da stignu u srpsku pokrajinu. Procenjuje se da i danas na Kosmetu ima oko 400.000 Albanaca bez jugoslovenskih dokumenata.

Zaoštravanje pitanja "lažnih azilanata" u zapadnim zemljama, pre nekoliko godina, dovelo je do panike među liderima albanske nacionalne manjine na Kosmetu. Oni su od emigranata sa Kosmeta imali dvostruke koristi. Ubirali su značajna finansijska sredstva, a imali su i propagadno-političke koristi, jer su tvrdili da su pobegli pred "represijom srpskog režima". U glasilima na albanskom jeziku javno je iznošeno da svi Albanci u Nemačkoj i drugim zemljama na Zapadu moraju (dobrovoljno ili ne) da izdvajaju sredstva za finansiranje separatističkih aktivnosti od svojih prihoda i socijalne pomoći. Rugovina opozicija, kao što su Redžep Ćosja i Adem Demaći, javno su kritikovali Rugovu što mlade Albance tera u zapadnu Evropu sa kartom u jednom pravcu, a sredstva od njihovog boravka sam ubira i zloupotrebljava. Tvrdilo se da novac odlazi u fondove Demokratskog saveza Kosova i služi ne samo za "ostvarivanje nezavisnosti mirnim putem", nego i za lično bogaćenje funkcionera ove partije. Militantnija opozicija je ukazivala na činjenicu da se zbog emigracije gube vojno najsposobniji mladi Albanci za buduću borbu.

U poslednje vreme u javnosti i medijima na Zapadu javno se priznaje da ovi svojevrsni albanski porezi imaju još određenije namere - aktivno se prikuplja novac za naoružavanje i obučavanje takozvane oslobodilačke vojske Kosova i time direktno pomaže njeno terorističko delovanje. Na samom vrhu prozvanih zemalja nalazi se Nemačka. Deo albanskih izbeglica su očigledno aktivisti kosmetskih separatista koji od svojih sunarodnika naplaćuju poreze za pružanje pomoći teroristima. Neki zapadni mediji da nemačka služba državne bezbednosti zna za ove aktivnosti.

Uz ove činjenice pokazuje se u sasvim drugom svetlu aktuelna zabrinutost Nemačke zbog "prekobrojnih" Albanaca.

Moguće je prihvatiti kao tačan Kinkelov podatak da je samo u jednom mesecu ovog proleća bilo 2.800 novih albanskih zahteva za useljenje u ovu zemlju, jer je sigurno da je eskalacija albanskog terorizma na Kosmetu stvorila političku nestabilnost i povećala broj emigranata.

Ali nije moguće prihvatiti nemačku politiku pritisaka samo na srpsku stranu, nedoslednu primenu međunarodnih normi u osudi terorizma i medijsku jednostranost. Pogotovo je neprihvatljivo korišćenje ljudskih, izbegličkih drama za sticanje političkog profita.